Kako biste, nakon skorašnje posete Beogradu, 25. i 26. oktobra 2007. godine, ocenili stepen saradnje srpskih vlasti sa Vašom kancelarijom? Nakon mog skorašnjeg susreta sa srpskim vlastima osećam da postoji volja za punom saradnjom sa Tužilaštvom. Znam da postoje članovi Vlade i viši zvaničnici koji ulažu značajne napore da uđu u trag ratnim zločincima, ali znam da ima i onih, koji bi mogli da učine mnogo više. Uprkos teškoćama sa kojima se suočavaju, nadam se da će uloženi napori uskoro dovesti do konkretnih akcija. Ukoliko se izražena spremnost usmeri na stvaranje što efektivnijeg rukovodstva i koordinacije između službi bezbednosti, i ukoliko se organizuju konkretne i efikasne akcije, ja ću biti u stanju da obavestim Evropsku komisiju i države članice Evropske unije o tome da se saradnja srpskih vlasti sa mojom kancelarijom poboljšala. Rekli ste da osećate da postoji volja za punom saradnjom sa Vašom kancelarijom. Šta se to promenilo? Na koji način je ta volja sada prisutnija? Predsednik Tadić i premijer Koštunica su mi jasno dali do znanja da veruju da je u najboljem interesu Srbije da u potpunosti sarađuje sa Tribunalom, kao i da su spremni da učine sve što je u njihovoj nadležnosti da ispune međunarodne obaveze. Slažem se sa njihovim stavom i uverena sam u njihovu odlučnost. Takođe ste izjavili da postoje i oni, koji bi mogli da učine i mnogo više u potrazi za ratnim zločincima. Ko su ti pojedinci i institucije? Sigurna sam da ćete razumeti da zbog razloga operativne prirode ne mogu da iznosim pojedinosti. Međutim, mogu da kažem da je moja kancelarija sada direktno uključena u pokušaje da se lociraju preostali begunci i oni, koje mi imamo u vidu kada dajemo ovakve izjave, znaju tačno o kome je reč.
U kojoj meri ste sigurni da ćete pre isteka mandata biti u mogućnosti da izvestite Evropsku komisiju i države članice Evropske unije o napretku srpskih vlasti u saradnji sa kancelarijom Tužilaštva? Ja se iskreno nadam da ću biti u mogućnosti da pošaljem izveštaj o punoj saradnji jer to znači da će tada i Ratko Mladić biti u Hagu. Naglasili ste koliko je bitna podrška međunarodne zajednice Haškom tribunalu. Koje bi posledice nastupile ukoliko bi Evropska Unija napustila svoju politiku uslovljavanja procesa integracije i pridruživanja Evropskoj Uniji? Ne bih volela da spekulišem u vezi sa tim pitanjem. Mogu samo da kažem da je ta politika bila veoma korisna za Tribunal. Većina optuženih, koji su završili u pritvorskoj jedinici Tribunala u poslednje tri ili četiri godine, su tu upravo zahvaljujući tom uslovljavanju. Nadamo se da će tako biti i sa preostalim beguncima. ICTY je tokom svog postojanja prikupio ogromnu količinu dokumenata i dokaza. Šta mislite da će se dogoditi sa arhivom Haškog tribunala kada se on zatvori i prestane sa radom? Mnogi postavljaju pitanje o tome šta će se dogoditi sa arhivom Haškog tribunala kada se on zatvori. U Tribunalu je organizovana Radna grupa, na čelu sa bivšim tužiocem Goldstoneom, čiji je zadatak, između ostalog, i da odluči gde će arhiva biti smeštena. Ova Radna grupa će početkom sledeće godine predstaviti nekoliko predloga o sudbini arhive. Smatram da bi ovi dokumenti trebalo da budu dostupni praktičarima - tužiocima koji će nastaviti da se bave ratnim zločinima pred domaćim sudovima - i žrtvama. Ovi dokumenti bi, takođe, trebalo da budu dostupni i novinarima, istraživačima, istoričarima. Izvesne simbolične posledice može izazvati pitanje gde će ta arhiva biti fizički locirana. Međutim, ono što je od ključne važnosti jeste da ti dokumenti budu dostupni ljudima na području bivše Jugoslavije i da originalni dokumenti budu skladišteni na način koji će preduprediti svaki vid falsifikovanja ili uništenja ovog značajnog materijala. Da li smatrate da bi regionalni mehanizam za utvrđivanje i kazivanje istine bio komplementaran sa radom ICTY-ja? I kako? Šta mislite kakvu ulogu može da ima građansko društvo u procesu utvrđivanja i kazivanja istine? Ja sam tužilac i nisam stručnjak za mehanizme utvrđivanja i kazivanja istine. Osnovni zadatak Tribunala jeste da utvrdi činjenice i postojanje individualne krivične odgovornosti. Na taj način Tribunal doprinosi miru i bezbednosti, stabilnosti i pomirenju u regionu. Međutim, iako je Tribunal dosta postigao, to i dalje nije dovoljno za proces pomirenja. Kako bi se ovaj složeni i ponekad bolan proces sa uspehom priveo kraju potrebno je da se u njega uključe i drugi akteri, na lokalnom i međunarodnom nivou. Udžbenici istorije moraju da budu izmenjeni tako da obuhvataju ključne činjenice utvrđene u predmetima koji su vođeni pred Tribunalom. Političari moraju svoje birače istinito obaveštavati o ovim činjenicama. Važne institucije, poput verskih zajednica, moraju objektivno govoriti o tome šta se zaista dogodilo. Ljudima se mora pružiti prilika da shvate šta je učinjeno u njihovo ime. Tek pošto oni to shvate, može se javiti i nada u pomirenje. Ovaj složeni zadatak zahteva i vizionarsko vođstvo, kako na nivou predstavnika državnih organa, tako i u okviru građanskog društva. Vaša nevladina organizacija, Fond za humanitarno pravo, obavlja veliki i izrazito značajan posao, ali takvom naporu treba da doprinesu i druge institucije društva.
Od kada ste vi preuzeli funkciju tužiteljice, u pritvor Tribunala je doveden 91 optuženik. Sada, kada Vaš mandat na poziciji glavne tužiteljice u ICTY-ju ističe, šta smatrate da je vaše najveće dostignuće? I zbog čega najviše žalite, ako uopšte žalite zbog nečega? Kancelarija tužilaštva je u proteklih 8 godina dosta postigla: dokazali smo da je u Srebrenici počinjen genocid, da je silovanje korišteno kao sredstvo terorisanja stanovništva i da treba da bude tretirano kao zločin protiv čovečnosti, da zločini počinjeni nad civilima tokom opsade Sarajeva zaslužuju najstrožiju kaznu, kao i mnoge druge izuzetno značajne činjenice o zločinima počinjenim u bivšoj Jugoslaviji i ličnoj odgovornosti lica koja su zbog njih osuđena. Dovođenje Slobodana Miloševića u Hag kako bi mu se sudilo, takođe, predstavlja značajno dostignuće, iako je taj značaj nešto umanjen činjenicom da nije doživeo ishod suđenja u kojem bi, po mom mišljenju, bio proglašen krivim. Posao ove vrste nikada ne obavlja jedna osoba. Taj posao obavlja veliki broj odličnih i veoma predanih profesionalaca i čast mi je što sam imala priliku da sa njima sarađujem. Što se tiče žaljenja, najviše žalim zbog toga što je Milošević umro pre završetka suđenja u kom je mogao biti osuđen. Kada pogledate Zapadni Balkan danas u 2007. godini, koje su to razlike, koje uočavate, u poređenju sa stanjem 1999. godine kada ste preuzeli funkciju tužiteljice? Postoji veliki broj razlika i stvarno bi bilo teško da ih sada sve navedem ovde. Međutim, ono što me brine jeste da i dalje ima stvari koje su iste. Veoma me brine kada vidim političare, koje već godinama slušamo, kako i dalje koriste istu nacionalističku retoriku. Nadam se, zarad ljudi na Balkanu, da će se to promeniti i da će oni da se oslobode duhova prošlosti i krenuti dalje u susret naprednijoj evropskoj budućnosti. Na šta ćete svom sledbeniku ukazati u pismu primopredaje? Koje naučene lekcije ćete moći da prenesete na svog sledbenika? To dosta zavisi od toga ko će me naslediti. Ako to bude neko iz kancelarije Tužilaštva, onda će primopredaja proći veoma glatko. Ako to bude neko van Tribunala, onda se nadam da ćemo imati dovoljno vremena za odgovarajući proces primopredaje, pošto ima dosta stvari, o kojima treba pričati. Ono što je najbitnije, međutim, jeste da će moj sledbenik moći da se osloni na ljude u svojoj kancelariji na isti način na koji sam se ja na njih oslanjala svih ovih godina i oni će biti sposobni da mu pruže pomoć zahvaljujući svojoj stručnosti i znanju naših predmeta, regije i međunarodnog prava. Koji su Vaši budući planovi? Od sledeće godine ću biti ambasador Švajcarske u Argentini i veoma se radujem tom novom izazovu.
