Problematika u vezi žrtve krivičnog dela ušla je u kriminologiju sredinom 20. veka, poznatim delom Hansa von Hentiga, Zločinac i njegova žrtva (1948).[34] Tu se Hentig sa nezadovoljstvom osvrće na odnos krivičnog prava prema žrtvama, i tvrdi da se ono kratkovido koncentriše na učinioca, ne uzimajući u obzir zamršene i suptilne odnose počinioca sa žrtvom. Ova knjiga je prekretnica nakon koje počinje da raste interesovanje za žrtvu krivičnog dela, stavom da interesovanja za žrtvu i za počinioca ne smeju biti razdvajana, jer to pruža priliku da počinilac lakše izbegne odgovornost, a sudu daje alibi da zanemari socijalne posledice dela. Kada je reč o ženi kao žrtvi, 2007. godine, prema svim podacima[35], nasilje nad ženama je u porastu u celom svetu, u najrasprostranjenijim oblicima - seksualno nasilje i nasilje u kući. Prema oceni SZO (Svetske zdravstvene organizacije), 50 posto žena pojedinih nerazvijenih zemalja trpi nasilje u kući, u zemljama kao što su Bangladeš, Etiopija, Peru, Tanzanija, svaka druga žena biva svakodnevno prebijana, zlostavljane žene završavaju u bolnici, a često podležu batinama i umiru.
To se dešava u tolikim razmerama, da je i organizacija Ujedinjenih nacija za zaštitu prava žena zauzela stav da je ta vrsta nasilja poprimila oblike pandemije koja razorno deluje na društvo. U SAD-u zlostavljanje je najčešći uzrok povreda žena[36]. Iznosi preko milion slučajeva na godinu, a nasilje u porodici i silovanje predstavljaju najveću opasnost za žene, na primer veću od automobilskih nesreća; ruska vlada procenila je da je 14.000 žena svake godine ubijeno od strane njihovoh partnera ili članova porodice; prema izveštaju organizacije UN-a za planiranje porodice (UNFPA) seksualnom sakaćenju je svake godine u 26 zemalja izloženo oko 2 miliona žena i devojaka, uključujući i pripadnice manjinskih zajednica u drugim zemljama; studije pokazuju da je između trećine i četvrtine od 170 miliona žena i devojaka u EU izloženo nekom obliku nasilja od strane muškarca; bacanje kiseline ženama u lice toliko je česta pojava u Bangladešu da zahteva poseban član u krivično-kaznenom zakonu. Da bi postojala i najmanja mogućnost smanjivanja nasilja nad ženama, potrebno je da se njegova eliminacija postavi kao jedan od društvenih/nacionalnih prioriteta, da žene ne bivaju zanemarene od strane države, da se njihov odnos sa državom ne odvija posredstvom muškaraca, preko njihovih muževa, očeva, braće i sinova.[37] Da kršenja ženskih ljudskih prava ne bivaju prikrivana time što se zločini koji se dešavaju ženama karakterišu ili time da su previše opšti da bi se imenovali kao specifični zločini koji se dešavaju ženama, ili pak kao previše ženski da bi podlegali zakonskim kaznama predviđenim za zlo
čine nanesene ljudima. Da jednakost te dve oznake, žena i ljudsko biće, biva prepoznata u zakonima, posebnim odredbama koje uključuju ženska prava u set ljudskih prava, kako u praksi ne bi mišljenje da se to podrazumeva bivalo izgovor za neangažovanje i neefikasnost državnih organa, policije, tužilaštva i sudova, po pitanju zaštite ženskih ljudskih prava i suzbijanju i eliminaciji kršenja i povređivanja istih. Sa druge strane, i u svetu i kod nas, evidentan je napredak u okviru pravne zaštite žena od viktimizacije. Tako, prema studiji koju je sproveo Razvojni fond UN-a za žene, u svetu je zabeležen napredak kada je reč o zakonima koji se odnose na ženska prava.[38] Godine 2003. 45 zemalja je imalo zakone koji se odnose na nasilje u porodici. Danas takve zakone koji uključuju ženska prava ima 60 država, a 89 zemalja primenjuje opšti zakon protiv nasilja.
U Srbiji je 25. februara 2005. usvojen Porodični zakon, a primenjuje se od 1. jula 2005.[39] Delimično poboljšanje necelovitog, nedelotvornog i nekoherentnog sistema pravne zaštite od nasilja u porodici u bliskoj prošlosti zakonodavstva Srbije sastojalo se u izmeni krivičnog zakonodavstva iz 2002. godine. Tada je u krivični zakon uneto krivično delo nasilja u porodici, u okviru kojega se po prvi put u Zakonu RS silovanje u braku označava krivičnim delom.[40] Ovaj zakon sadrži i brojne druge izmene u načinu na koji zakon tretira rodne odnose i porodicu, osavremenjujući ih. Zakonski se priznaje vanbračna zajednica, postupak prilikom tužbe u slučaju rodnog porodičnog nasilja se ubzava. Nažalost, ove nove odredbe se još uvek samo delimično primenjuju, jer se pokazalo kao veoma sporo i teško menjanje ponašanja svih nadležnih organa od trenutka kada osoba prijavi da je doživela rodno nasilje. Neretko su razlozi neadekvatnog pravnog tretiranja rodnog nasilja upravo strah od dalje viktimizacije i diskriminacije od strane policije i sudstva. Veliki problem druge vrste koji postoji u praksi i koji sprečava da rodno nasilje dobije adekvatni sudski epilog jeste što je situacija u kojoj su se nalazile žrtve koje su se odlučile da prijave nasilje za njih neretko postajale izvorom još većeg rizika.[41] O tome svedoče primeri iz prakse Autonomnog ženskog centra, među kojima je čest slučaj da nasilnik nije bio ni priveden, a kamoli da je duže zadržan u pritvoru. Po pravilu, u toj situaciji on postaje još nasilniji, odnosno nastavlja da zlostavlja ženu.[42] Upravo iz tog straha da će nasilni partner ponoviti nasilje ili ostvariti neku od svojih pretnji, na primer da će ženi oduzeti decu, ili pak zbog ekonomske zavisnosti žene, nasilje se retko prijavljuje. Istraživanja u svetu pokazuju da na jedno prijavljeno nasilje u porodici dođe 20 neprijavljenih[43], a pretpostavlja se da je taj procenat kod nas još i veći zbog patrijarhalne sredine i opštevažećeg shvatanja da je ono što se dešava u porodici privatna i porodična stvar, podatak je iznet na tribini Zaštita od nasilja u porodici i izbegličkoj i raseljeničkoj populaciji u Srbiji održane 11. oktobra, u organizaciji nevladine organizacije Praksis.[44]
U Srbiji je još uvek na snazi blaga kaznena politika za nasilje u porodici, što je još jedna od karakteristika tretmana slučajeva rodnog nasilja u okviru našeg pravnog sistema. Do 29. novembra 2005. maksimalna kazna za nasilje u porodici iznosila je svega 1.000 dinara[45], koja teško da se i može nazvati kaznom. Danas je maksimalna kazna 30.000 dinara, ili 30 dana zatvora. Kada je reč o pojedinačnim primerima, nedavno je na stranicama crne hronike zabeležen naročito bizaran slučaj[46], kada je M. B., koji je često maltretirao svoju suprugu, nakon nasilnog ponašanja i u situaciji u kojoj je poznato da je najavljivao zločin (stalno je vikao kako će „nas sve pobiti“)[47], i zadržavanja u pritvoru u trajanju od samo sat vremena, ubio svog prijatelja i donatora bubrega njegovom detetu, koji je nešto ranije te večeri pokušao da zaštiti njegovu ženu od njegovog nasilničkog ponašanja. Rešavanje ovog problema olakšano je usvajanjem novog Zakona o prekršajima, koji tretira niz mera koje štite žrtvu nasilja, kao što su obavezno lečenje alkoholičara i narkomana, zabrana pristupa žrtvi ili mestu izvršenja nasilja. Za kršenje ovih odredbi izriče se kazna u trajanju od godinu dana.[48] Strašno je da, kako ispada upoređivanjem predviđenih kazni za ova dela iz Porodičnog i Prekršajnog zakona, nasilnik biva ’strožije’ kažnjen, odnosno izriče mu se znatno duža kazna za kršenje zabrane prilaska žrtvi, nego za sam čin nasilja - na primer prebijanje supruge.
Kad je reč o tužilaštvu, negativna pojava je da tužioci najčešće ne obavljaju razgovor sa žrtvom[49], prepuštajući to policiji, te time ne upoznaju žrtvu i ne izgrađuju odnos poverenja i podrške. Tužioci u čak 30 posto slučajeva odbacuju krivičnu prijavu, a razlog za to je najčešće taj da žrtva uglavnom odbija da svedoči. Iz toga se zaključuje da nema drugih dokaza, i da je nasilje verovatno prestalo i žena više nije ugrožena, što uglavnom nije tačno. To potvrđuju statistike ženskih organizacija koje se bave ovim problemom, koje beleže da žene trpe nasilje 15 - 20 godina[50] u proseku i tek tad se odlučuju da prijave nasilnika. Dakle one u dužem kontinuiranom periodu trpe nasilje, koje nasilnici uglavnom nikada sami ne prestaju da čine. Prijave se odbacuju i zbog toga što žrtva nema lekarsku dokumentaciju o povredama, što nije u skladu sa zakonom, jer zakon propisuje da je za nasilje u porodici dovoljno i samo ugrožavanje žrtve.[51] Takođe je nepravilno i verovanje tužilaca da je potreban kontinuitet u vršenju krivičnog dela nasilja u porodici, što zakon ne traži. Dovoljan je i jedan incident.[52] Članica Ženskog istraživačkog centra, Slobodanka Konstantinović Vilić, kaže da je loše i to što je veoma nizak procenat podnošenja žalbi na presude[53], naime u čak 85 posto predmeta žalba se ne podnosi, mnogo manje nego kod drugih krivičnih dela[54].
Zaključak: Mada nakon jačanja feminističkog pokreta i njegovog naučnog i političkog uticaja društvena reakcija na nasilje postaje znatno oštrija i sofisticiranija, po podacima kojima raspolaže savremena kriminološka i pravna nauka, taj uticaj drugih društvenih nauka i prethodno pomenute dve još uvek nije dovoljan da izmeni praksu, niti stavove javnog mnjenja prema rodnom nasilju. Njegova rasprostranjenost i oblici i dalje imaju preširoke razmere, dok je pomak ka društvu koje će prihvatiti političku odgovornost za politički problem sputavanja jedne velike grupe ljudi sa specifičnim rodnim obeležjima - da živi uživajući sva ljudska prava i raspolaže sopstvenim telima. Kao što je mnogo puta napominjano, jedan od puteva da se za korak približimo pravednijem društvu svakako jeste istraživati problem, ali sa druge strane stoji edukacija, jer nasilje nad ženama nije samo porodično nasilje. Pored njega tu su drugi oblici koji su uzrokovani bilo rodnom ulogom, bilo rodnim identitetom pojedinaca i pojedinki. Ukoliko nije moguće rodnom nasilju potpuno stati na put, posvećenim i angažovanim radom na problemu moguće je njegovo jasnije javno prepoznavanje i adekvatnije reagovanje društvene zajednice.
Literatura: [34] Ignjatović, čorđe, Kriminologija, Nomos, Beograd, 2000. [35] Ne ignorišite nasilje nad ženama, B92, 8. mart 2007., [36] Zaustavimo nasilje nad ženama!, Amnesty International - Hrvatska, 5. ožujak 2004., [37] Ibidem, 13. [38] Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama, Glas Amerike - Srbija, 25. 11. 2006., [39] Skripta, Snežana Medić, Filozofski fakultet, 2006. [40] Rodna ravnopravnost, PRAVO plus Danas, 16. decembar 2005., [41] Ibidem, 36. [42] Ibidem, 13. [43] Nasilje se ne prijavljuje, Tanjug/B92, 11. oktobar 2007., [44] Ibidem, 39. [45] Tuku i oni bez škole i školovani, Blic nedelje, 14. oktobar 2007. [46] Ubica mesec dana najavljivao zločin, Blic, 17. oktobar 2007. [47] Ibidem, 42. [48] Ibidem, 41. [49] Nasilnik se 'iskreno pokajao', Danas, 12. oktobar 2007. [50] Žene trpe nasilje i po 20 godina, Tanjug/Blic, 13. oktobar 2007. [51] Ibidem, 45. [52] Ibidem, 45. [53] Ibidem, 45. [54] Ibidem, 45.
